-Опростите, не бих да Вас ометам, видим да сте се потпуно удубили у ту књигу, али не могу да издржим а да Вас не питам – чиме се Ви бавите?
-Ја сам, знате, доктор филма.
-Стварно?! Никад раније нисам срела доктора филма!
-Па, да, нема нас баш много.
-Аха, аха… А, шта? Ви лечите болесне филмове?
Велики пост.
Прескачем пијанку са зетом и његовим јаранима.
Режим на Матер.
А пост.
Уједам Сестру.
А пост.
На новогодишњој трпези посно биркам.
А свађам се.
Игноришем Оца.
Трудим се.
Молим.
Па наљутим.
И што је ближи Божић, бјеси су грђи.
Деда Мразе, Деда Мразе, не скрећи са стазе.
Зар у расколничкој македонској цркви да се причестим?
Зашто да не? Биће тамо и други људи који теже Богу.
Бадње је Вече.
У 21 поче Вера да кашље. У 22 поче Матер унуцима да пева Божићне песме, које је њена бака њој. Најзад. Уживам и мислим се, стићи ћу до 23.
У 23:23 Вера, кроз кашаљ, чита молитву пре спавања, Андреј у себи своје тијано понавља. (Спава.)
Почињем да жалим што нећу бити где бих волео бити.
А, зар овде не бих?
Одједном, свјетлост, чудо.
На екрану „Андреј Рубљов”.
И рече Глас: „То нека ти је причест, а ујутру се Мајчином сармом заложи. Христос се роди!”
Мир Божји…
Poštovani g. Stojanov,
Da ne bih zloupotrebljavao blog Martirolog ponovo (na kojem na žalost odavno nema posta), pišem Vam putem mail-a.
Usnio sam san (najverovatnije pod uticajem ponovnog gledanja STALKERA) da me Kajdanovski šeta po Zoni. Da skratim… Za razliku od P. i N. ja nisam imao dilemu i našao sam se u čarobnoj sobi! Moja želja bila je da nam se Tarkovski vrati (pa makar i u nekoj inkarnaciji) da nam pruži još svoje poetičnosti i nahrani dušu, da oplemeni čovečanstvo koje je krenulo stranputicom, a koju je on još onda osećao svim svojim bićem. Pri izlasku iz sobe javio se glas i rekao da je rano za reinkarnaciju, ali da će uskoro izaći MARTIROLOG iz kojeg možemo još nešto naučiti!
Moje pitanje za Vas je: Dal li je ovo samo bio san ili proročanstvo!?
Nadam se da ste u vezi sa izdavačima i da imate neku informaciju, pa Vas molim da je podelite sa nama!
Srdačan pozdrav,
Dragan Trajković
Поштовани господине Трајковићу,
Извињавам се што једну личну преписку износим јавно, али помислих, кад могу сплачине, онда може и бисерје пред свиње. Ко су свиње у овој причи могли би да објасне и Хичкок, који ономад рече да су сви глумци стока, а и фон Трир, који је за себе рекао да је нациста и зарадио етикету „non grata“ у Кану, јер свиње нису схватиле шалу.
О некаквом мом господству, с друге стране, нема ни говора, јер да би неко био господин, ваљало би да нечим и неким господари. Ја то једва и сам са собом, а махните с другима. И сама помисао ми, право да Вам кажем, и не голица нешто тестисе, али разумем да ту и нема много избора у данашњој титуларној номенклатури. Или господин, или друг. Искрено, радије бих био Ваш друг, али из политичке коректности пристајем и на „човече“. Може уврнуто да звучи „Поштовани човече Стојанов“, али се само треба навикнути. Као што смо се навикли да се господаримо, а беше чудан прелаз, оних деведесетих, сећате се? Друже, другарице, господине, господарице (ја то због риме, госпођа ми ту хрђави ритам). Ал’ се навикосмо, па ћемо тако и на „човече“, наравно, када човечанство на то буде спремно, ал’ ‘ајд’ да макар кренемо.
Ја, пак, управо топао излазим из сна. Ваљало је поранити јутрос, ради се од седам. У 4:20 се тачно огласило виолончело Мстислава Растраповича, имам ретку привилегију да ме буди Баховом свитом број 2 у у Де-молу. И са првим нотама освестих где сам био и шта радио у ноћном мом животу. Јер, знате и сами како су неухватљиви сни. Не дају своје мудрости нашој будности. Некад, тек, по милости и са разлогом, прелију се у наш мање снени живот.
Ну, сањао сам да сам у друштву Које и Милана Младеновића, иако Милана никада нисам препознао. У сну је био Којин пријатељ. Која ми се, пак указао, као какав Параџанов. У његовом стану, како ми се учинило, у некој старој истамбулској четврти, наравно, ситуираној у Београду, зидови су били прекривени колажима и цртежима. И саме пукотине на зидовима биле су естетизоване. Намештај разваљен, топао, од дрвета на које ИКЕА није метнула своје руке, слободног, то јест. Били смо и унутра, били смо и око некакве „шупе“ у честару, говорили поезију и живели је. Заправо, један део простора био је честар и шумарак, а други, саливен са овим природним, био је поетски разбијени Којин стан, у чијем углу су на кревету спавали његова жена и син, обоје светле и коврџаве косе. Дирљив је био призор, а дирљиво и то да се нису ни на који начин најежили на наше присуство кад су се пробудили. Наши смо.
И како то често бива, ево, код нашег Бјелогрлића у „Монтевидеима“, па и код нашег Михалкова у „Сунчаници“, увек у сну постоји неко мудро Циганче, неко искусно Дете са улице, које зна о нама и оно што ни ми сами о себи не знамо. То се номадско дете мотало и око нас, а на крају, кад остадосмо сами, рече ми свој надимак, кога се сада не сећам, али запамтих сасвим јасно и једноставно да му је крштено име Александар, и не само то, него и да су Која и Милан тужни што немају бубњара. Ја, који бубањ знам добро да изударам, поверовао сам у том тренутку да ћу од тог ударања, поред двојице Уметника, знати и музику да направим. Ушао сам у собу у којој су Која и Милан спавали на поду, ушушкани у вреће за спавање и рекао им:
-Нашли сте бубњара. Сутра почињемо пробе.
Циганче је цичaло од среће, ова двојица комешала у врећама.
Видите, када сам почео да преводим „Мартиролог“, ја руски нисам знао. Учио сам успут. И књигу превео. Ако је то могуће, могуће је да ће књига бити и објављена. Слава Богу.
Шта све неће смислити Швабо…
Али, не бих сада управо о Тевтонцима, друга је мета пред нама.
Почела је још једна светска криза. Јер, како је, још ономад, опат Превò у свом бриљантном роману „Манон Леско”, устврдио, парафразираћу, „сиромаштво је највећи непријатељ љубави”. Па је и у вазда каприцоизној романси Истока и Запада „светска економска криза” почела да ведри и облачи. Већ неко време. А корени каприца су далеко у прошлости.
Иако волим Мирослава Лазанског, тог Ранка Мунитића војно-политичке анализе, нећу ни покушати да се бавим аналитиком актуелне ситуације, јер све те ствари које можеш прочитати свуда ионако. Мене, као и увек, највише привлаче сокачићи у којима се игра најљубавнија од свих каприц-љубавних скривалица старих љубавника, сад већ дубоко огрезлих у бракоразводној парници.
Солярис и Solaris. Тарковский и Soderbergh.
Погледајмо, за тренутак, овај дневнички запис из „Мартиролога”, па ћемо одатле кренути у објашњење важности ових фиљмова за овај текст, а можда, чак, и шири контекст:
12. јануар 1972, Москва
Јуче ми је Н. Т. Сизов издиктирао примедбе и захтеве према „Соларису”, накупљене са разних инстанци – из културног одсека ЦК, од Дјемичева, из Комитета и Управе. Записао сам их 35. Ево их, тих примедaба. Има их превише и оне би (ако би их уважили, мада је то немогуће) до темеља нарушиле филм. То јест, случај је много страшнији него са „Рубљовим”.
Дакле, следе примедбе:
1. Објаснити изглед Земље у будућности. У филму је, тобоже, нејасно каква ће бити (будућност).
2. Треба показати пејзаже планeте будућности.
3. Из каквог уређења лети Келвин? Из социјализма, комунизма, капитализма?
4. Снаут не може говорити о несврсисходности (?) изучавањa космоса. На крају крајева, ствара се ситуација ћорсокака.
5. Одстранити концепцију Бога. (!?)
6. Енцефалограм мора бити доведен до краја.
7. Одстранити концепцију Хришћанства. (!?)
8. Заседање. Одстранити странце – извршиоце.
9. Крај:
13. јануар 1972.
а) Направити прави повратак Криса у очев дом.
б) учинити јасним да је Крис испунио своју мисију.
10. Не треба имати основе за то да је Крис нерадник.
11. Мотив самоубиства Гибарјана (супротно С. Лему) треба разумети као жртву ради својих другова – колега. (!?)
12. Сарторијус је нехуман као научник.
13. Хари не треба да постане човек. (!?)
14. Скратити самоубиство Хари.
15. Сцена са Мајком је непотребна.
16. Скратити сцену „у кревету”.
17. Одстранити кадар у коме Крис иде без панталона.
18. (?!) Колико времена је требало јунаку за лет, повратак и рад.
19. Направити увод (текстом) у филм (из Лема), који би све објаснио. (?!)
20. Повратити из књиге снимања разговор Бертона и Оца о њиховој младости.
21. Ставити цитате Колгоморова (о коначности човека). (?)
22. „Земља” – дугачка.
23. Научни савет личи на суд.
24. Прецизирати, током заседања, ситуацију за причу.
25. Урадити прелет на „Соларис”.
26. Зашто се они (Снаут и Сарторијус) боје Криса?
27. Без тога, да је аутор ситуације – Океан. (?)
28. Је ли наука хумана или не?
29. „Свет не познајемо. Космос не може бити схваћен. Човек мора погинути”.
30. „Гледалац ништа не разуме”.
31. Шта је то Соларис? А гости?
32. Прецизирати неопходност контакта…
33. Криза мора бити превазиђена.
34. Зашто је ишчезла Хари?
35. Закључак филма: „Није достојно човечанства да тегли своја говна с једног краја Галаксије на други.”
Читав списак овог бунцања завршен је следећим речима: „Нема више примедаба”…
Да цркнеш, часна реч!
Ово је некаква провокација… Само – шта они хоће? Да одбијем преправке? Зашто? Или су се све договорили? Они већ знају да тога неће бити!
Ништа не разумем…
Вероватно ни ти ништа не разумеш. „Какве везе имају „Сољариси” са нескладом међу словенским племенима и подбадањем са стране?” – помислићеш.
Космос, то је први тренутак. Јер су Амери и Руси, данас, велики пријатељи у космосу. Једноставно, те две фирме су, тамо горе, временом почеле да живе у симбиози и сада би заиста било веома непрофитабилно да се све то ресетује. Али, то нема везе са „Соларисима”, иако је и тамо актуелан проблем савести.
Оно што је овде најважније је нешто потпуно земаљски. То је примедба број 17 са листе: „Одстранити кадар у коме Крис иде без панталона.” И овде, на овом, наизглед, баналном примеру, увиђа се разлика у менталном, културном и сваком другом склопу два редитеља, који су синови својих мајки, ако ме разумеш.
Док је Тарковски морао да се са својим продуцентима бори да задржи скандалозни кадар у коме Крис (Донатас Банионис) бауља по орбиталној станици без панталона, Содербергу су продуценти „сугерисали”, да филму дода „unique selling point” и свом Крису (игра га Џорџ Клуни), на огромно задовољство женског дела публике, и гаће скине, фиксирајући на целулоид историјски тренутак беласања бедра холивудског ждрепца, што је постало и драмски врхунац самог филма (тако бар жене кажу, а мени је и то промакло).
Ако је и даља мутна веза свих кончића, остаје нам једино да погледамо у небо и, дубоко погледавиши у себе, упитамо: „Космос? Штасмос?!”
Цртеж Мише Рамадина, сценографа „Солариса”
Под притиском принципа „оригиналнoсти”, у немогућности да изнедри нове идеје, које би надградиле основни идеал Добра, човек, разочаран и малодушан, почиње да одбија чак и тај основни идеал Лепоте и удаљава се, сав рањав, од основног идеала Истине.
Оригиналност, својим дисконтинуитетом служи једном човеку, а Традиција, својим флуидом кроз време, споменик је свим народима, који су Традицију градили преносећи је, у њеној суштини нетакнуту.
15. септембар 2007. – Рудник планина, Шилопај село
Ноћас сам уснио пријатан сан.
Андреј Тарковски је био мој отац. Седео је за столом и управо заршавао некакво писаније. Пришао сам и пољубио га у десни образ. Као син оца.
Даје ми рукопис малог формата, већ као одштампан, али знам да је још невин, неумножен, јединствен на свету. Читам на корицама написан наслов, знам да је по–русски, иако, чини ми се, нема везе с руским. Сричем, преводећи на српски:
– Дневник ванвременог (човека)?
– Да, требало ми је пет година да га завршим.
Он, наравно, говори руски, а ја српски. Питам се, какво ли је штиво у мојим рукама? Без обзира на наслов, или баш због њега, замишљам да је то збирка приповедака.
Следећег тренутка, ми смо већ на улици. И ја знам да је то Зајечар. Ходали смо, чини ми се, Кумановском улицом, он је ишао с десна, ја с лева. Он, као и увек, у свом џинс комплету. Брко. И забасасмо у некакав бирцуз. Мени незнан. Он узима флашу окачену на дозер-сталак и споља је мирише уздуж и попреко.
– Виски. Прави је. – каже он. Био сам фасциниран овом вештином и осетљивим носом, који споља може да оцени квалитет.
– Ја ћу пиво. Хладно.
– Али, ти не смеш да пијеш пиво! Чуо сам те да кашљеш, а и ниси хтео лекове да попијеш.
Очински брижно.
Раније, још ходајући улицама, питао сам:
– Знам да ниси бизнисмен, шта ћеш сада с књигом? Сада мораш да је објавиш. А то је посао.
– Не знам. Раније бих отишао на стадион и једноставно предао рукопис. Ствари су сада другачије. Друго је време.
– Да, друго време.
Из времена будућег
У архивама који су прошле године доспели у музеј Тарковског у Јурјевцу, нашао се и овај папир, листа најбољих десет филмова, по Мајсторовом укусу, састављена 16. априла 1972.:
1. Дневник сеоског свештеника (Бресон)
2. Зимска светлост (Берјман)
3. Назарен (Буњуел)
4. Дивље јагоде (Берјман)
5. Светлости велеграда (Чаплин)
6. Легенда о Угетсу (Мизогући)
7. Седам самураја (Куросауа)
8. Персона (Берјман)
9. Мушет (Бресон)
10. Жена од песка (Тешигахара)
Све у свему, два Бресона, три Берјмана, три Јапанца, Буњуел и Чаплин.
Петроград, 16. август 1839.
[…]
Добро ми иду студији „смисла човека и живота”; могу да студирам карактере читајући писце у чијем друштву слободно и радосно проводим најбољи део свог живота; нећу ти рећи ништа друго о себи. Осећам се сигурним у себе. Човек је једна мистерија. Мистерија коју треба објаснити, и кад би провео цео живот покушавајући да је објасниш, не би значило да си изгубио време; ја студирам ту мистерију зато што хоћу да будем човек.
[…]
Заувек Твој,
Фјодор
12. август 2013. Borgo Capanne
Сањам да глумим у једној сцени филма који режира Андрјеј Арсјењевич. Текст тих неколико реченица које је требало да изговорим, одштампао је на неком џепном уређају руске производње (парадоксално, знам) и то некаквим рељефним словима, које личе на руску ћирилицу, али не умем да их прочитам. Почињем да паничим.
– Како ћу ја да глумим на руском?!
А он, мудрица, иако ја то сам са собом, у ћошку, расправљам, вели:
– Не брини. Сећаш се како је радио Феллини? Само изговарај један, два, три, четири. Дијалог ћемо, ионако, накнадно наснимити.
Ма, добро, али ја хоћу да учествујем у својој улози, хоћу да будем тај лик, јер не знам да лажем. И креће се с припремама. У капуту сам, без мајице и панталона. И само с левом ципелом. Због нечега је намерно каљавим. Сасвим је потапам у каљугу. И, уопште, у сцени морам да прођем кроз ту баруштину. До грла. И даље кроз њу док не изађем.
Ту је и Ерланд Јозефсон. Помаже ми.
Ноћна сцена, обасјана топлом, дифузном светлошћу.
Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov
Мартиролог / дневник о дневнику 